Prozori

Prozori i spoljna vrata kao celina imaju najmanji stepen toplotne izolacije od svih drugih delova spoljnog omotača  stambenog objekta, u smislu propuštanja toplote ka napolje u zimskom periodu i ka unutra u letnjem. Oni  su u direktnoj vezi sa orijentacijom objekta, jer se njihovim pravilinim postavljanjem i veličinom  u značajnoj meri može iskoristiti sunčeva energija.

 

 

Veličina i pozicija prozora zavisi od više faktora, kao što su količina dnevne svetlosti potrebna u prostoriji, zaštita privatnosti, pogled koji ćemo imati  a najbitniji su naravno lokalni klimatski uslovi. Tamo gde je klima oštrija neophodno je više sunčevog zračenja da bi se prostor zagrejao te se iz tog razloga upotrebljavaju veće prozorske površine, dok u predelima gde je klima blaža treba projektovati   manje  prozore, uz naravno osvrt na sve pomenute faktore. Neophodno je voditi računa da prozori ne budu preveliki, jer može doći do pregrevanja  prostorija čak i u zimskom periodu. Isto tako, ako nema dovoljno sunčanih dana zimi ili je orijentacija takva da do prostorija ne dopire dovoljna količina sunčevog zračenja , a pri tom su prozorske površine  velike onda ćemo imati velike toplotne gubitke. To bi moglo dodatno da optereti sistem za grejanje.

Izolacione karakteristike prozora zavise od materijala od kog su napravljeni, zaptivnih karakteristika a ponajviše od staklene površine (ona čini najveći deo prozora). Najčešće se danas prave od drveta, PVC (plastika)  i  Aluminijuma.

Tehnologija toliko napredovala da sada imamo PVC profile koji su u rangu drenih tako da se samo u zavisnoti od debljine drvenog prozra odnosno broju komora kod PVC profila razlikuju izolacione karakteristike.

 

 

Aluminijum, kao metal, odlično provodi toplotu, što nikako nije dobro, zbog toga se upotrebljava u kombinaciji sa plastikom koja ima ulogu lošeg provodnika u ovom slučaju. Ovakav AL profil se nazima profil sa termo prekidom. Kako to izgleda? Spoljašnja i unutrašnja strana prozorskog profila su od Aluminijuma a u sredini je plastika (POLIAMID) koja ih povezuje.

Prednost Aluminijuma ogleda se u njegovoj maloj masi i velikoj čvrstini, najčvršći je od pomenutih materijala  i najdugotrajniji. Drvo je podložno klimatskim uticajima i zahteva periodično održavanje, dok plastika, na primer zahteva ojačanje za veće površine. Svaki od ovih materijala ima uslovno rečeno pozitivne i negativne osobine, ali samo uslovno jer je tehnologija toliko napredovala da su razlike zanemarljve.

Kao što videte moguće je i kombinovati neke od ovih materijala kako bi se dobile željne karakteristike (npr. Al sa termoprekidom). Često se na prozore izrađene od drveta u donjem delu postavljaju Al lajsne koje štite drvo u tom delu, jer je najizloženiji padavinama.

Spoljna strana prozora se izrađuje od Aluminijuma dok je sa unutrašnje strane drvo. Drvo ima relativno dobre izolacione karakteristike, prijatno je na dodir i estetski se uklapa u sve ambijente. Aluminijum, sa druge strane, kao što smo veće rekli ima mnogo bolje mehaničke karakterisitke, te on ima ulogu da štiti drvo od spoljašnjih uticaja. Ujedno mala specifična težina Aluminijuma ne povećeva značajno težinu celokupnog prozora ali mu daje dodatnu čvrstinu.

Pri izboru prozora treba obratiti pažnju na sve pomenute karakteristike i shodno tome doneti odluku.

Zastakljivanje prozora i vrata

Zastakljivanje može biti izvedeno sa jednim ili više stakala. Najčešće se upotrebljava  dvostruko staklo u kome se nalazi suvi vazduh. Stakla su po obodu razdvojena distancerom koji je u stvari lajsna sa absorberom  vlage, te se iz tog razloga vazduh između stakala naziva suvim. Bitno je da u vazduhu nema vlage jer je ona odličan provodnik toplote, ali i da bi se sprečilo kondenzovanje u zimskom periodu unutar stakala.

Mnogo bolja i savremenija varijanta je dvostruko staklo od kojih je jedno niskoemisiono (low-e) a između se nalazi ARGON (ili neki drugi inertni gas).

Trenutno se kao standard u niskoenergetskim kućama upotrebljava trostruko staklo, od kojih su dva niskoemisiona a međuprostor je punjen Argonom.

Niskoemisiono staklo

Niskoemisiono (low-e) staklo na jednoj strani ima tanak sloj molekula metalnog oksida koji reflektuju samo toplotno zračenje (IC-spektar) niskog intenziteta. Zagrejan prostor i tela u njemu emituju toplotne zrake malog intenziteta i da nema ovog sloja na staklu ti toplotni zraci bi bili izgubljeni kroz staklo. Na ovaj način se deo energije vraća nazad u pravcu iz koga dolazi, odnosno u grejan prostor. Sloj oksida ima minimalan uticaj na sunčevo zračenje, jer je ono mnogo većeg intenziteta od zračenja zagrejanih objekata u prostoriji, tako da ne sprečava toplotne dobitke. Bitno je da se low-e staklo postavi sa unutrašnje strane prozora, tj. ka prostoriji.  Da se sloj metalnog oksida nebi oštetio, staklo je orijentisano tako da strana sa oksidom gleda napolje, ka spoljnom staklu. Ovo staklo se može koristiti i obrnuto, tamo gde treba da sprečimo zagrevanje prostorija. Iako je njegov uticaj na sunčevo zračenje mali, ipak postoji, pa je u tom slučaju neophodno ovo staklo postaviti sa spoljne strane.

Argon

Argon je inertni gas, teži od vazduha. Osobina inertnosti se ogleda u činjenici da molekuli imaju veliku težinu, te su iz tog razloga manje pokretljivi (inertniji su). Kada se bilo koji gas zagreva molekuli počinju ubrzano da se kreću i predaju toplotu jedan drugom energiju. Ovo pokretanje je značajno manje kod molekula Argona, te se toplota teže prenosi sa jednog kraja na drugi.